ДЕДА ВОЈИНОВ "УДРИМСКИ ВИЈЕНАЦ", ЗА НОВА ПОКОЉЕЊА
Испред нас је нова књига, првенац "УДРИМСКИ ВИЈЕНАЦ", аутора Војина Станковића, за којег сам рекла, да је живео у време Вука Стефановића Караџића, био би својим приповедачким стилом, гусларском ритмиком, римом, један од народних умотвораца.
Његове песме, су дневниик или како је аутор сам рекао, потреба да се неко време сачува од заборава, због људи који су живели у том крају, пре, за време рата, али не и ипосле рата на подручју Завидовића, јер се већина становништва населила у другим крајевима Света.
Ово је први део књиге, а ускоро ће у електронском облику бити објављен и други који својим садржајем прати даљи ток живљења старине заточеног у зградама и бетонским улицама града Суботице. Деда Војин у својим сновима и даље живи у свом Чардаку, разговара о и са људима које годинама није видео, али су једнако стварни, као и мајски угођај пред Ђурђевдан.
Морам напоменути, да УБУ објавом књиге, као и сам аутор не жели никога повредити, а најмање увредити, он само жели да даром који има, остави траг у времену, кроз поруку да се рат више никад ником не понови и да волећи своје, једино можемо ценити и чувати туђе.
На Вама је да процените у којој мери је аутор испунио своју жељу да стиховима ослика једно време и да сачува од заборава историју једног краја и своје породице.
Књига под истим називом излази из штампе у мају месецу, али ће се у њој наћи још неке песме, које осликавају пут избеглица и тугу једног краја.
Дијана Ухерек Стевановић
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Ја, Војин Станковић, Војко,
у Суботици код мојих Деда, а код познаника Деда Војо.
Ко је овај Гостовћанин
мали? Право Војин, а Војко га звали, са Деветог и то му додали. Рођен 24.9.1940.
године по крштеници. Друго живо дете од оца Остоје и мајке Љубице. Рођен у селу
Чардаку, засеок Пеићи. Одрастао и стасавао у сеоској сиромашној породици.
Завршио шестогодишњу школу у родном Чардаку, а након двадесет година завршио
седми и осми разред. Те 1976. године добио свједочанство основне школе. После
шестогодишње школе радник Шумске управе Гостовић. 1960. године постао сјекач
шуме у Лужници код Шумско-индустријског предузећа Гостовић. Ожењен 1959. године
у септембру, а на Божић 7.1.1961. године постао сам отац. Војник у Љубљани Пољу
и Шетвиду од 1962. до 1964. године. По повратку из војске запослен у Творници
кућа Завидовићи. У монтажи кућа пет година. Да бих лакше градио своју нову кућу,
запослио сам се у Фабрици Намештај 1 и ту напредовао до ВКВ столара машинца.
Отац два сина и једне
ћерке, који су се сви поженили и поудали и од њих троје имам петоро унучади.
Сада излапјели старац, пензионер од 2000. године. Од рата сам постао пјесник
мали, неки су ми тај епитет дали. Ти, матори Србијанац, каже, мене вређа што
човјек не лаже. Стар сам, људи, то ми драго није, задњи дани седме деценије.
Пјесмарица што се мало тражи, прва пјесма у рову на стражи. С мојом књигом
пјева се и плаче, мора тако, од мене је јаче. Шта то радиш, питају ме сада.
Пишем пјесме, немам другог рада. Зашто пишем тужну пјесму своју, када живим к'о
бубрег у лоју. Морам признат', добро ми је овде, сви ме држе к'о на длану воде.
Имам свега, и јела и пића, ал' ми нема мога Гостовића, родног села, драгих ми
Пеића. Свако слово, то су моје сузе, јер ми душман по' живота узе. Све то
пјесник у свом срцу носи, сам својом пјесмом се поноси.
УДРИМСКИ ВИЈЕНАЦ
УДРИМСКИ ВИЈЕНАЦ
УДРИМСКИ ВИЈЕНАЦ Андроид
